Elektricna snaga je definisana kao napon na kvadrat, pa podeljen sa otporom.
Posto otpor ovde predstavlja impedansa antene, koja je konstanta 50 oma, onda je logicno da se povecavanjem napona povecava izlazna snaga. I to na kvadrat.
Ako racunate efektivan napon, onda racunate efektivnu snagu.
Ako racunate vrsni napon, onda racunate vrsnu snagu.
Razume se da je najvaznije prilagoditi antenu izlaznom stepenu, dovesti radnu tacku tranzistora da je izlazna impedansa tranzistora 50 oma, bas koliko i impedansa antene (naravno da ne mora 50, samo je vazno da su jednake). Samo u tom slucaju ce sva snaga otici u antenu i izraciti se u prostor. Ukoliko nema prilagodjenja, snaga ce se trositi na zagrevanje tranzistora.
Ukoliko izlazna impedansa tranzistora nije 50 oma, onda treba traziti izvod na kalemu (ili domotati sekundar preko postojeceg kalema). Sto preciznije pronadjemo pravi izvod na kalemu, bice veci domet.
Ti podaci cesto ne postoje na semama, a presudni su za domet i stabilnost.
Zato treba strpljenja, noz za skidanje laka sa zice, i nekoliko pokusaja dok se ne pronadje pravi izvod.
Vredi se potruditi jer od toga zavisi domet.
Dodatnu teskocu u proracunavanju dometa predstavlja slabljenje sredine, jer snaga elektromagnetnog polja opada sa kvadratom rastojanja. Radio amateri koriste takozvane S-jedinice za ocenjivanje kvaliteta prijema. Razmak izmedju dve S- jedinice je za dx-ere zanemarljiv, jer se radi o maloj promeni na strani prijema.
A da podsetim, za poboljsanje prijema od jedne S-jedinice je potrebno podici snagu predajnika za 6 decibela (6 decibela po snazi znaci cetiri puta u apsolutnoj vrednosti)
